Boje i mirisi mog djetinjstva

Secanja Oko nas kad god to pozelimo vracaju u proslost i otkrivaju nam mnoge uspomene. Bila one lepa i radosna ili ona koja nerado pamtimo. Preko svojih secanja cesto odlutamo u najraniji period mog zivota. Period koji je odisao decjom nevinoscu i ruzicastim bojama maste I mog detinjstva.
Iz vremena mog ranog detinjstva cuvam mnoge lepe uspomene. Neke od njih su vezane za mesto na kome smo moj brat i ja kao mali svake godine boravili za vreme leta. To mesto jeste bakina kuca sa svim sumarcima, livadama I vocnjacimakoji su je okruzivali. Ka njenoj kuci vodio je drvored starih oraha koji nas je u to vreme zanosio svojim opojnim mirisima. Secam se da mi nismo voleli te stare orahe zbog njihovih izazivajucih tek sazrelih plodova. Svaki put kada bismo pokusali da kroz debelu zelenu koru dodjemo do oraha, nase ruke bi ostale zute i danima nismo mogli da uklonimo taj jak miris. Iznad oraha izdizala se mala prizemna kuca prljavo zute fasade, sa niskim prozorima koji na sebe privlace paznju jarko crvenim cvetovima . Raznovrsni opojni mirisi iz bakine baste sa cvecem sirili su se kroz citavo dvoriste. Cesto sam sedeci na klupici pod tresnjom zamisljala da sam i ja cvet, obojen u najrazlicitije boje I najlepseg mirisa. Taj cvet bi vecno zanosio sve one koji bi se divili njegovoj lepoti , I nikad ne bi uvenuo. Na ulazu u kucu docekao bi nas miris raznih bakinih djakonija koje je sa velikom paznjom pripremala samo za nas. Jos uvek pamtim ukus njene cuvene pite sa visnjama koju ni jedna poslasticarnica nije mogla bolje da spremi . U uglu se nalazila bakina sivaca masina. Iako mi nismo znali cemu zapravo sluzi ta sprava uvek smo joj nalazili neku namenu u u nasim mastovotom igrama. Mala sobica u kojoj smo spavali odisala je nekom svezinom I spokojstvom. Laneni pokrivac, miris jorgovana koji je dopirao kroz prozor I mala nocna svetiljka davali su mojoj neiskvarenoj decjoj dusi mir I ubrzo bih pao u san. Ujutru bi nas budio stidljivi zrak sunca I blagi povetarac, ali san bi nas odmah napustio i pri prvom mirisu bakinih vrucih ustipaka.
Secanja na detinjstvo izviru cesto. Narocito ona lepa lirska secanja obojena lepotom I druzenjem.

Vrijeme- prijatelj ili ne prijatelj ?

U životu imam ciljeve koje želim doseći kao i sva ljudska bića,znam da se moj cilj čini trenutno dalekim, ali on je dosežan i svakim danom sve sam mu bliže. Zahvaljujući upornosti, radu i želji i ono najvažnije ljubavi prema vazduhoplovstvu moji snovi jednoga dana posta će stvarnost. Ali kada će to biti? Hoću li do tada biti spremna na sve životne izazove ? Vremena imam, još je predamnom dug život , zanimljive pustolovine, izazovi i prepreke koje će me staviti na izazov. No, tada ja ću biti spremna. Biću spremna jer svakim danom postajem zrelija, jer svaka pomalo neugodna situacija daće mi iskustvo, iskustvo koje donose godine, koje donosi vreme. Sada sam još mlada i neiskusna, pomalo i površna u nekim situacijama. Ponekad ne želim priznati vlastite greske jer sam preponosna , a ponekad mislim da sam dala i uložila najveći trud, iako postoji onaj mali glasić unutar mene koji mi govori da ja mogu još i bolje. Priznajem da sam entuzijastična i da imam toliko planova za budućnost koje moram ostvariti, toliko snova koji moraju postati java. Ali, hoću li imati vremena?! U meni postoji onaj strah. Strah koji me ponekad tera na razmišljanje. Šta ako ne ostvarim svoje snove?! Život je dar s neba, treba ga ceniti, ali treba ga i znati proživeti. Treba znati uživati u životu. Jer on nam je jedan i nema smisla potrošiti tu veličanstvenu priliku uzalud. Ne bih se volela naći u situaciji za nekih desetak godina pitajući se zašto nisam uživala u mladosti, u onim slatkim problemima koji su se tada činili bezizlaznim. Želim osetiti vedrinu života, želim živeti punim plućima i ono najvažnije želim iskoristiti vreme. Mladost mi pruža priliku da se zabavim, da uživam u procesu sazrevanja. Završiti školu mi je najvažnija stvar. Biti obrazovana! I posvetiti se karijeri, stalno se dokazivati. Htela bih steći iskustvo i mudrosti koje bih mogla prenositi drugima koji će biti željni znanja, ali ne želim se toliko zamarati budućnošću jer je ona daleka, a ja živim sada u ovom trenutku. Srednjoškolka željna dobrih ocena i novih izazova i ono najvažnije znanja, tako bih se opisala. Osmeh, osmeh je ono što me vodi, moja vodilja koja ima važnu ulogu u mojim snovima. Taj osmeh, on je jedina krivulja koja može ispraviti sve. Dok god budem vedra, nasmijana, puna života i željna novih izazova neću se morati brinuti o vremenu, koje je moj saveznik, moj prijatelj. Dokle god će biti mene bit će i vremena. Mora ga biti! Imam toliko snova koji se moraju ispuniti. Neću pristati na kompromis! Snovi su tu da se ostvare. Život je tu da se proživi. Obećavam da neću odustati , da ću dati sve od sebe, da ću ispuniti sva svoja očekivanja. Neću priznati neuspjeh! Jer on za mene ne postoji! Cilj je tu da se dosegne, a vreme da vam bude saveznik, kompromis između njih ne postoji!!

Žito na vetru (:

Kada je upola prosao jun, naisli su veliki, visoki, teski oblaci, kisni mehovi. Ljudi po poljima dizali su pogled ka oblacima, njuskali ih i pruzali ovlazene prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni dokle god su oblaci bili na nebu.

Kisni mehovi ispustili su nesto malo prskavice, pa su pohitali u neki drugi kraj. Iza njih je nebo opet bilo bledo, a sunce je przilo. U prasini su nastali mali krateri od kisnih kapi, gde je kisa pala, na vlacu zita ukazala su se tu i tamo cista mesta i to je bilo sve.

Tihi povetarac sledio je kisnim oblicima i gonio ih ka severu, povetarac sto je nezno sustao po sasusenom zitu. Minuo je dan a vetar je jacao, ravnomeran, neuznemiren naglim udarcima. Sad vetar postaje jos jaci i zesci, okomio se i na kisnu kom po zitnim poljima.

Vetar je jacao. Kora od kise razbila se, a prasina se digla iznad zitnih polja i u suvom pramenju se vukla po vazduhu kao leni dim. Zito je udaralo u vetar I duvalo suhi sustavi sum. Najsitnija prasina se sada nije slegala na tle, nego je iscezavala u zamracenom nebu.

Dani naše mladosti su dani naše sreće ^_^

Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase mladosti.

Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.

 Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase mladosti.